Zdravlje mi je milije od novca – iskustvo broj 42

Da plaćala sam lekarima, verovatno jer mi je zdravlje milije od novca. Te što se mora, mora se! A svi su povezani “kao creva”, što bi nas narod rekao… Davala sam novac i pre i posle intervencije! Stimulacija + nagrada za dobro obavljen posao. I onda vam je mirna glava, da nećete biti slučaj za otaljavanje.

Creative Commons License photo credit: jchong

“Baby friendly” u Narodnom frontu je prava smejurija. Ako taj projekat znači: gurni bebu mladoj mami, koja je pritom iscrpljena od porođaja, preumorna i nesposobna da se stara i o sebi, onda to valjda tako treba. Po meni to je program za lenje sestre da sebi smanje posao oko novorođenčadi. Verovatno je inicijalno to bila jako lepa ideja, ali se obila o glavu nama koje rađamo i nemamo pravo da se opredelimo da li želimo ili ne, da učestvujemo u takvom programu, kakvim ga naši zdravstveni radnici vide.

 

Traženo 200 evra za epidural… – iskustvo broj 34


Na žalost, tražen mi je novac za porođaj. I to u “GAK Višegradska”.  U pitanju je bio epidural, svo vreme je doktorka ponavljala za cenu ćemo se dogovoriti, ništa ne brinite, da bi u jednom trenutku rekla  – cena usluge je 200 evra.

Smatram da ih ne treba častiti, ni plaćati dodatno,  sami su izabrali taj poziv i rade za platu!

Creative Commons License photo credit: bradkeb

Prijavila bih da mi traže mito – iskustvo broj 33

Privatne lekare plaćam po završenom pregledu, a u državnoj instituciji  plaćam samo participaciju. Dole mito! Dovoljno su plaćeni i jedni i drugi. Bilo kakvu potražnju za  dodatnim plaćanjem usluga koje već plaćam kroz zdravstveno osiguranje prijavila bih bez pardona.

Trudnoću mi je vodio privatni lekar koji radi i u porodilištu. Dogovarali smo se celu moju trudnoću da me on porodi i kad je došao taj momenat,  kad sam ga na poslednjoj kontroli pitala da potvrdim,  napravio se blesav i stvarno sutra na porođaju se nije pojavio. Prećutno je na kontroli očekivao da mu ekstra platim tu uslugu, bar se meni tako učinilo. I kao svog pacijenta me nije posetio dok sam ležala tih pet dana u porodilištu…

Creative Commons License photo credit: ChrisMacks

Davanje mita nije garancija – iskustvo broj 23

Nisam imala direktnog iskustva, ali moja najbolja prijateljica jeste. Tražen joj je novac za praćenje trudnoce i porođaj, 400 tadašnjih nemačkih maraka, koje je ona i dala. Na žalost, porođaj je nesavesno obavljen i beba je umrla tokom porođaja, zadavljena pupčanom vrpcom …
Creative Commons License photo credit: amsfrank

Navikli smo ih na čašćavanje – iskustvo 21

Desilo mi se u trudnoći da su me slali da privatno radim analize. U pitanju je dabl test, zato što državne ustanove to ne rade, ili je bar meni tako rečeno.

Creative Commons License photo credit: Images_of_Money

Dala sam novac  i lekaru i babici na porođaju. Novac nije bio tražen. Častila sam doktora i babicu nakon porođaja, jer to svi rade  i mislim da oni to očekuju, na to smo ih navikli.

Trudnica izbačena na ulicu usred porođaja – iskustvo broj 5

Nakon što je dobijen Uput za porodilište (Uput za stacionarsko lečenje) od strane ginekologa iz Doma zdravlja u Zemunu gde je vođena trudnoća, 17.06.2010. sam otišla u KBC  “Dragiša Mišović” na ginekološki pregled, ultra-zvuk, CTG i ostalo što se podrazumeva pod redovnim pregledima koji predhode porođaju. Tamo sam se javila na Prijavnicu, gde sam i zavedena i urađen mi je gore pomenuti pregled.
Doktor koji me pregledao, usmeno je konstatovao da je porođaj jako blizu (dan, dva ili tri) i predložio mi da ostanem na  Odeljenju patologije, što sam ja odbila uz obrazloženje da se dobro osećam i da blizu stanujem, kao i da mi nije problem da dođem čim mi pukne vodenjak.
On se složio sa tim i pitao me da li želim prirodan porođaj ili želim porođaj uz analgeziju, odnosno epidural. Ja sam se izjasnila da želim epidural, na šta me je on upozorio da mogu svaki čas da se porodim i da treba da imam krvnu sliku ne stariju od 5 dana (a pošto je nisam imala), hitno me je poslao da vadim krv u nekoj privatnoj labaratoriji na Slaviji da bi to imala u slučaju da uskoro krene porođaj. I od strane ostalog medicinskog osoblja bila sam obaveštena da moram doći ujutro na konsultacije sa lekarom anesteziologom oko primanja epidurala.
18.06.2010. sam došla na konsultacije i potpisala pristanak, odnosno dokument kojim sam upoznata sa dejstvom epidurala. 23.06.2010. u 12h meni je pukao vodenjak, pokupila sam lične stvari i krenula u porodilište. Došla sam na prijemno odeljenje, predstavila se, dala Uput za stacionarno lečenje i nakon što su zaveli i upisali moje podatke, poslata sam u ambulantu da mi se uzmu podaci o istoriji bolesti  i izmeri pritisak. Tu sam čekala 15 minuta, da bi došla medicinska sestra odgovorna za pomenuti deo. Nakon merenja pritiska i upisivanja pomenutih formalnosti, urađen  mi je ultra-zvuk i CTG gde su konstatovali da su mi krenule učestalije i jače kontrakcije. Nakon toga (40 minuta kasnije), poslata sam u drugu ambulantu kod doktora ginekologa koji me je pregledao, ispustio preostalu vodu iz vodenjaka i konstatovao “otvorenost od dva prsta” i da beba prednjači glavicom, kao i da je porođaj počeo.
Tužna trudnica na porođaju Meni su tada krenule sve jače i učestalije kontrakcije, a na to sam se požalila medicinskoj sestri (dok je doktorka popunjavala podatke o meni), a ona mi je rekla da je najbitnije da budem psihički pribrana, mentalno angažovana i fizički relaksirana i da će sve biti u redu. Ja sam se trudila da savladam te bolne kontrakcije i da se umirim i psihički pripremim na porođaj. Nakon što je doktorka popunila podatke, jednoj sestri je rekla da odnese taj dokument kod nekog na potpis (ili neku vrstu verifikacije), a drugoj sestri je rekla da sačeka taj papir koji je prethodno pomenuta sestra odnela kod nekog (ne znam kod koga, verovatno kod načelnika?!) i kad uzme taj papir da mene povede “gore u porodilište”.
Sestra koja je ostala da čeka mi je rekla da ne mogu lične stvari (osim nekoliko) da ponesem sa sobom, da to dam da se vrati kući, da sad idemo na klistiranje, pa na sto za porođaj, samo da jos jedan lekar potpiše dokument, da se opustim, da mi je to najbitnije.
Nakon manje od 5 minuta, došla je druga sestra (ona koju smo čekali, koja je nosila pomenuti papir na verifikaciju i rekla „za tebe nema mesta i da hitno odem u GAK Višegradsku ili Narodni front“.
Čim su mi to izgovorile, samo su nestale i mene ostavile na hodniku. Ja sam počela da plačem iz sve snage i molila sam da mi neko pomogne da se bar malo psihički organizujem i smognem snage da uopšte izađem iz bolnice. Kad sam pitala ko će me odvesti u jednu od ove dve bolnice, da ja ni ne znam gde se one nalaze i da se ne osećam dobro – oni su rekli da me odveze onaj ko me i dovezao kod njih i nastavili da obavljaju svoje dalje aktivnosti.
Onda sam otišla do Prijemnice i zatražila da mi daju Uput koji sam im predala pri ulasku u bolnicu i još jednom njih molila (jako uznemirena) da mi pomognu, da se ne osećam dobro, da me sve boli, da sam psihički jako uznemirena…na šta su mi oni odgovorili da to nije u njihovoj nadležnosti i da mi ne mogu pomoći, okrenuli se i nastavili da upisuju neke podatke.
Zatim sam se okrenula i ugledala sestru koja me sprovodila u jednom delu prijema i molila nju da mi pomogne, da nisam u stanju da bilo šta uradim, na šta mi je ona odgovorila da što pre krenem, pre ću i stići i samo slegla ramenima. Rekla sam da mi je suprug iz Crne Gore i da se ne snalazi u gradskoj vožnji i da je i on u šoku, na šta se ona oglušila.

Naposletku sam stigla u Narodni front gde sam u strahu, izmorena, prevarena, odbačena i obezvređena bila u takvom grču da sam primila epidural koji mi uopšte nije delovao. Svi lekari koji su bili oko mene su se čudili da me makar njihovim bolničkim kolima nisu dovezli do drugog porodilista?! Čudili su se i zašto su me primili i oduzeli mi 2 i po sata i uopšte doveli u to stanje?!
U tom psihičkom stanju bespomoćnosti, straha i izgubljenosti izgubila sam koncentraciju i snagu za porođaj. Beba je izvučena vakumom.

Inače, tri puna meseca (dva puta nedeljno) sam išla na psiho-fizičke pripreme za trudnice i zaista sam bila „pripremljena trudnica“ koja je znala šta sve može da očekuje kad ode u porodilište, tako da se uopšte nisam plašila porođaja, bila je to samo jedna pozitivna trema, ali iskustvo koje sam doživela u KBC „Dragiša Mišović“ me apsolutno porazilo i ostavilo na mene trajne posledice. Ni sanjala nisam da bi mi se to moglo desiti, meni ni bilo kome drugom.

Nije se tu radilo o nemaru ili javašluku – to je bio direktan udarac ne pružanjem pomoći i naredbom da me se istera iz porodilišta. Nema mesta?! Držali me dva sata i pred ulazak u boks za rađanje – NEMA MESTA! Niti me iko pita „sa kim ću, sa čim ću, mogu li..?!“ Drugim rečima, „koga briga što se ti porađaš, idi napolje i snađi se!“
Zar ima nešto hitnije od trudnice koja se porađa!? Zar to nije spašavanje dva života i velika neizvesnost?! Zar se lekari isto ne muče znanjem i voljom da se žena porodi zdravo i uspešno?! Zar to nije uspeh i žene i lekara i babica?! Zar je porođaj proces koji se može šutnuti u stranu kao nešto manje važno ili je u pitanju lični interes, materijalni, koji je zamaglio svaku etiku življenja, pa i lekarsku?! Čije je uopšte porodilište?
JA SAM BILA ISERANA IZ PORODILIŠTA, A PRIPREME IZVRŠENE I POROĐAJ U TOKU!!
I nakon tri meseca pokušaja da sve sagledam sa pozitivne strane, da zaboravim ružno, sama pomisao na to iskustvo u meni je momentalno izazivala neke neprirodne reakcije. Ne mogu da se oslobodim bola od te brutalnosti, nasilja i arogancije, pa sam potražila pomoć psihologa, a nakon toga i pomoć psihijatra.
Misli mi se stalno vraćaju na to, javlja mi se nezadovoljstvo i nemir. Osetim se jadno i nemoćno isto kako sam se bespomoćno i izgubljeno tada osećala. Izgubila mi se vera u ljude i institucije. Osećam se bedno i bezvredno. Osećam da se nešto slomilo u meni, osećam malodušnost, čak i sad nakon devet meseci to mi ne prolazi.

Izvor fotografije