Traženo 200 evra za epidural… – iskustvo broj 34


Na žalost, tražen mi je novac za porođaj. I to u “GAK Višegradska”.  U pitanju je bio epidural, svo vreme je doktorka ponavljala za cenu ćemo se dogovoriti, ništa ne brinite, da bi u jednom trenutku rekla  – cena usluge je 200 evra.

Smatram da ih ne treba častiti, ni plaćati dodatno,  sami su izabrali taj poziv i rade za platu!

Creative Commons License photo credit: bradkeb

Tri različita iskustva – priča broj tri

Majka hrabrost. Možda ste već posetili ovaj sajt, ako jeste, onda pretpostavljate koliko sam ljuta i besna. Ova zemlja je u totalnom rasulu, a tamo gde mora da postoji red, zakon, humanost i još mnogo toga, je najgore stanje. U srpskim porodilištima. Posetite sajt i sve će vam biti jasno. Čitam sve ove priče i zgrožavam se. Ispričaću vam i ja svoju. Rodila sam troje zdrave, prave, lepe dečice, što znači da sam se i tri puta porađala, s obzirom da nisu blizanci.

Izvor fotografije
beba porodjaj 26. 10. 1999. Kraljevo
Naglasiću da me je porađao doktor koji je porađao i moju sestru, tako da smo imali apsolutno poverenje u njega. Između ostalog mi je i vodio celu trudnoću. Hoću za početak da kažem da porođaj može biti divan nezaboravni doživljaj, čak i u Srbiji. Oni prvi mali bolići su počeli pre podne oko 11. Pošto sam živela blizu porodilišta, doktor nije insistirao da odmah dođem, što je i najvažnija stvar u celom tom mom porođaju. Rekao mi je da se ponašam sasvim normalno kao i svakog drugog dana, da šetkam, raduckam nešto i da se s vremena na vreme javim.
Bio je to izuzetno srećan i lep dan za mene i moju porodicu. Sećam se da sam ljuštila pečenu papriku sa mamom, igrala se sa sestrićima, išla čak i u prodavnicu, da šetkam malo… Sasvim normalan dan, protkan povremenima bolovima. Čitavog dana sam se u stvari otvarala, malo po malo. Kada su naišle prave kontrakcije, istuširala sam se, sredila i odveli su me u porodilište. Evo šta sam napisala posle porođaja.

… Dr Tanasković me je pregledao u 19:10 na ginekologiji. Odveli su me u porodilište. Vodenjak pukao u 19:45. Bolelo me je, ali izdržljivo. Šaputala sam svojoj bebi. „Hajde bebo, hajde bebo, možeš ti to… izađi polako, čekam te, ne boj se!“ Tačno u 21:00 rodila sam ćerku. Teška 2550g, dugačka 52cm, obim glave 32cm. Zdrava, vitalna, lepa, kočoperna beba. Stavili su mi je na grudi, odmah me je uhvatila za prst, poljubila sam je u glavu. Osećaj je neverovatan. Smejem se i plačem od sreće u isto vreme, tresem se od uzbuđenja. Mnogo volim što je devojčica. Posteljica je izašla u 21:05. Porođaj je prošao super! Dali su nam broj 43. Odvode me u sobu broj 8. Malo sam umorna, ali i dovoljno jaka da odmah ustanem. U pratnji sestre sam se istuširala. Isuviše sam uzbuđena da bih spavala. Celu noć sam se smejala sa ženama po sobi. Zaspala sam tek oko pola 3 a već, u 4 sam se probudila. Promenila posteljinu, istuširala se i sredila za prvi podoj. Nisu je doneli u pola šest. Bilo mi je žao, ali znam da je sve u redu i zato sam neverovatno srećna. Naš prvi susret oko pola deset. Oduševljena sam mojom malom devojčicom. Ima dugu crnu kosicu i tamne oči. Gledam je i pokušavam da shvatim šta se u stvari dešava. Moja kiflica, uvijena, pa me gleda. Dala sam joj da sisa. Vuče kao da je to već mnogo puta radila. Priroda! Oči mi zasuze, pa se smejem, privijam je uz sebe, ljubim je u glavu, tepam joj i dajem joj nezvanično ime Jovana…. Porodili su me doktor Miloš Tanasković i babica Rada Debeljak.

Tako je protekao moj prvi porođaj. Bez ijednog jedinog uboda iglom, bez sečenja, bez ikakvih problema. Bez potplaćivanja, naplaćivanja i ostalih radnji. Bila sam presrećna što je devojčica, što će i ona jednom kad poraste moći da doživi taj divni osećaj porađanja. U takvom mi je sećanju ostao prvi porođaj.

Ide život dalje svojim tokom i tako se preselimo u Beograd. Da sam znala šta je Narodni Front, sigurno bih se ponovo porađala u Kraljevu kod mog divnog doktora. U Narodnom Frontu vam ništa ne znači čak i ako imate vezu, ako vam je ta veza … Evo ispričaću vam.

April mesec, 2007. termin mi je 21. Doktorka mi je u određenom periodu uradila jedan ili dva ultra zvuka, ne sećam se, zakazala pregled za utorak 17. Odemo mi lepo na pregled. Po preporuci joj kupimo bombonjeru i neki parfem. „Videćeš divna je ona, ali voli tako sitne poklončiće, s vremena na vreme.“ Uvede me tamo u onu staklenu ambulantu. Nikada neću da zaboravim taj bol. Šta je ovo ljudi moji? Pa pregled nikada ne boli, pogotovu ne u devetom mesecu. „Nisi ti još otvorena, dođi u petak.“ Ne mogu da se sastavim od bola, siđem nekako. Neću nikada zaboraviti to poniženje. Stojim jadna, umirem od bolova i pružam joj onu ukrasnu kesu. „Doktorka… mali znak pažnje.“. Najradije bih je ubila, a ja se smeškam.

Ja u životu obično plačem samo od besa. Bol podnosim dobro. Kada sam izašla iz ordinacije, plakala sam kao nikad u životu. Odemo na kafu muž i ja, da se malo smirim. Kad ono, boli. Boli sve više i više. Boli, pa ne prestaje. Ceo prvi porođaj me nije tako boleo. Pozovemo je telefonom. Kaže ona da izmerim kontrakcije na koliko su, pa da se javim. Boli da ne mogu da izmerim. Kaže, dođi, ali požuri smena mi se završava u 14h.

Stignemo mi nekako kući da se sredim i dođemo. Kaže opet “daj da te pregledam”, i opet onom svojom ručerdom, kao da je pregledala ovcu, a ne ženu. „Šta te boli, pa samo si dva prsta otvorena, ajde idemo u porođajnu salu.“ Odvedoše me ko pravu ovcu. Kada su me uveli u boks, bila sam u totalnom čudu. Nije meni još vreme, šta rade ovi. Svojim pregledima mi je pokrenula porođaj. Vrište žene, kukaju, plaču, a ja se čudim šta me je snašlo. Naravno odmah su me uboli nekom iglom i nakačili na nešto. To nešto je indukcija. Tek sam kasnije provalila. Boli jebote.

Upadoše onda neki studenti, živi bili, da im anesteziolog pokaže kako se daje epidural. Ne meni, naravno, ja nisam ni stigla da popričam sa nekim o tome, već ženi do mene. Gledam ja tako šta onaj doktor radi i čekam da završi. „Doktore može li i meni epidural“. „Moraš da vidiš sa svojom doktorkom.“ Dođe ona moja i ja pitam. Kaže šapatom „može, ali to košta“. Znam rekoh da košta. Može li? Kaže, „tiho…ali to košta malo više“. „Ama šta košta da košta“. „To ti je 300 evra.“ Ma nek je i 15000, prodaćemo stan, uzećemo kredit, samo daj. Živ bio onaj anesteziolog i onaj koji je izmislio taj epidural, ubode me i meni laknu. Epidural po njima podrazumeva i jaču indukciju, a i doktorka žuri kući na ručak.

Onda su došle neke dve srednjoškolke da mi nameste CTG. Vrte sa onim po stomaku, pipkaju, traže, ne nalaze tonove bebe. Onda je nastala cela zbrka. Skupilo se njih, pa ne znam koliko. Nabili su mi nešto preko usta. To nešto je kiseonik. Rekoh smeta mi ovo. To je zbog bebe. Jedan, dva, tri… i eto ga moj Marko, tačno u 17:05. 2850 težak, 50 dugačak, lep, zdrav, prav, kočoperan. „Ima rupicu na bradi. Odakle mu samo to švalersko obeležje.“ To sam prvo rekla kada sam ga videla. Ponovo ista poplava osećanja. Dobili smo broj 1818 i moja doktorka je mogla da ode na jebeni ručak, sa sve bombonjerom, parfemom i 300evra. Doktorka se zove Jelena Radojević, a anesteziolog se zove Dr. M. Paštar.

Uslovi u Frontu su užasni, ali ima par onih dobrih sestrica koje ti boravak učine podnošljivijim, a i ja sam vedra i vesela osoba tako da neću da se žalim. Želim da naglasim da svako ko može da izbegne doktoru Radojević, da to i učini, jer znam za još par ovakvih slučajeva sa njom. Užas cele priče je u tome, što sam mogla da izgubim dete na samom porođaju. Beba se izmorila i prestala da reaguje. Sve je bilo isuviše brzo i nasilno. Još je i izjavila da bih se porađala do sutradan da nisam snalažljiva. Daleko joj lepa kuća. Žao mi je samo što sve ovo što govorim, ne mogu i da dokažem, ali bilo je baš ovako kako kažem i tačka. Ko mi ne veruje nek ide kod Jelene na porođaj ili neka pošalje nekog sebi dragog.

Treći porođaj. Trudnoća za trudnoćom, beba za bebom. Mart 2008. Kada samo pomislim na koliko pregleda, koje kakvih analiza, vađenja 16 litara krvi, ultrazvukova svakih 15 minuta i ctg-ova, čekanja sa stomakom do zuba po koje kakvim ambulantama, trudna žena mora da preživi, iznerviram se. Sigurna sam da je priroda sve izregulisala, ali sam i srećna što je medicina toliko napredovala. Hvala Bogu meni nije trebala. U toku svoje treće trudnoće sam jednom izvadila krv, uradila 2 ultrazvuka i 1 ctg. U ambulantu sam otišla samo po uput za porođaj. Sve tri trudnoće sam bila izuzetno aktivna i zdrava.

Planiram ja tako da se porodim 1. aprila kada nam tata dođe sa puta. Planiram ja planiram kad ono… U naš veliki bračni krevet sam spakovala Jovanu sa jedne, Marka sa druge strane i sebe u sredinu. Tako smo spavali. Te noći su počeli oni mali bolići, kao sa početka moje priče. Malo po malo. Okrenem se zagrlim Jovanu, spavam malo, pa kad zaboli okrenem se, pa zagrlim Marka. Spavam, spavam, pa me probudi bol. Vrtela sam se, spavala, grlila ih, ljubila i u pola 7 ustala, probudim mamu i kažem, „ovo izgleda počelo, ne idem dok ne popijem kafu.“ Popijem i kafu, sredim se, ono već 7 i 15. U Narodnom Frontu sam bila u 7:45, u boks za porođaj su me brzom brzinom prevezli u 7:55, a već u 08:00 sam držala svoju treću bebu u naručju. Rodila se i Ana. 2750 teška, 49 dugačka, zdrava, prava, kočoperna beba. Dobili smo broj 1798.

 

Kad su me uveli u boks nikog nije bilo sem jedne mlade, lepe, devojke. Mislila sam da će ona da me pripremi za porođaj, pa će valjda i moja doktorka stići. Promenila sam doktorku, naravno. Stigla sam samo da je pitam „izvini, a ko si ti“. Da nije neki student ili srednjoškolka. Dok je stigla da mi odgovori, već je držala moju Anu. Predivna, mlada babica. Slađa se zove i žao mi je što ne znam kako se preziva. Nikada je više nisam videla. Kada smo se ja i Ana izmazile i izljubile nju su odneli i ja sam već telefonirala. Kulaža totalna. Ležim na onom stolu sva uplakana od sreće i pričam telefonom. Preko puta u boksu čujem „a nije te bolelo kad si se tetovirala, a sad se dereš ko magare?“ Zahvaljujem se Bogu što sam ih sve izbegla.

Nećete mi verovati ko je prvi ušao u boks posle babice. „Divna“ nasmejana doktorka Jelena. Zamalo sam pala u nesvest, ali sam bila presrećna što je sve gotovo i što ona nema šta da prčka po meni. „Jao Ivanice, pa što se nisi javila.“ „Tražila sam vas, ali ste bili na odmoru.“ Ma teraj se, mislim se, od mene više nećeš dobiti ni dinara.

Front ko pravi front, uslovi ko i predhodne godine. Prepovijala sam bebe po sobi, jer nisu sve mame znale kako se to radi, a nije imao ko da im pokaže. Delila neke savete, pomagala sam im koliko sam umela i tako, brzo nam je prošao boravak u tom haosu.

Za kraj ću još i da kažem da su mi izgubili karton. Kako je za manje od godinu dana moguće da se izgubi nečiji karton. Jednostavno je nestao. Šta se sve radi, pomislila sam da je možda i namerno nestao, da ne bih imala nikakvog osnova, ni dokaza protiv bilo koga iz 2007. Razumemo se.

Mislim da svi koji pričaju svoje priče treba da kažu imena tih doktora, jer ako ništa drugo neka ih izbegnu oni koji mogu. Sve u svemu, rađajući svoju decu sam odlično prošla. Samo kada se setim one ogromne žene kako me je ispovređivala, dođe mi da … ma neću više ništa da kažem. Hvala Bogu što je Marko bio jak.

 

Tekst je delo  Ivane Momčilović , autorke bloga Charolija koji uz njenu dozvolu prenosimo.